Kokoška sa zlatnim jajima

goldeggs

Gramzivac izgubi sve što ima lako,

jer želi odjednom svu dobit da zbere;

to svedoči ova priča puna vere

o jednom takvom, kome jutro svako,

njegova kokoška,  posle male graje,

snela bi po jedno sve od zlata jaje.

On se polakomi misleć kod nje leži

u trbuhu blago Radovana cara,

zakla je i onda brže: bodi reži…

Kad, ali unutra ni dukat ni para…

Utroba je njena bila sasvim ista

kao i kod drugih kokošaka trista.

Za neke pouka ova nije loša.

Zar poslednjih dana ne viđamo vazda

da lakomac kakav ostane bez groša,

jer je za noć hteo da postane gazda?

„Lafontenove basne“-Mladinska knjiga, Ljubljana 1981, četvrto izdanje.

 

Уобичајен

Magarac u lavljoj koži

U lavovsku kožu umotav se sav,

magarac se pravi kao da je lav

i mada je zna se, kukavica stara,

svuda uokolo strah i trepet stvara.

Ali za nesreću rđavo se pokri,

vršak uva viri i prevaru otkri,

te sad motka ima pune ruke posla.

Svet, što ništa ne zna o lukavstvu osla,

sa čuđenjem gleda kako lava krotka,

vija oko mlina razljućena motka.

U Francuskoj mnogi ljudi dževu čine

i iz tog potvrda ove basne sledi

pošto kod većine

samo ruho vredi.

„Lafontenove basne“-Mladinska knjiga, Ljubljana 1981, četvrto izdanje.

Уобичајен

Bajke kao vaspitna mera ili utočište psihe?

Bajke se zapravo mogu razumeti kao jedan mali deo sveopšte mitologije čovečanstva. Bogovi, proročanstva, mitske životinje javljaju se kada i sama civilizacija. Postavlja se pitanje čemu služe i da li su upravo bajke i mitovi, odnosno mašta ta koja nas možda najviše razlikuje od životinja.

Šta je zapravo bio bog i priče koje su okruživale njegovu figuru u periodu starog veka i politeističkih religija? Bog se mogao shvatiti kao centralna ličnost koja upravlja svetom i svim silama prirode koje su čoveku bile nejasne i nepoznate. Kiša pada jer bog tako želi, suša je jer bog tako želi. Bog je bio surov, ali pravedan. Mitološke priče ispredane su da bi se postavili prvi temelji socijalnih oblika ponašanja unutar civilizacije. Priče su nosile poruke kakvo ponašanje će biti sankcionisano od strane boga jer nije prihvatljivo, a kakvo nagrađeno.

Sa kasnijim opadanjem uticaja religije na svakodnevni život, strah od božije kazne se smanjuje. Poruke o prihvatiljivom i poželjnom ponašanju u društvu trebalo je ipak nekako preneti. Bajke, basne i priče imale su za cilj da u tek formiranu svest deteta utisnu poželjne moralne vrednosti kao što su dobrota, rad, plemenitost. Pre nego strahom od kazne, bajke promovišu ono što je dobro, pokazujući modele ponašanja koji će biti nagrađani nematerijalnim bogatstvom u vidu rečenice: „živeli su srećno do kraja života.“, ali vrlo često i samim materijalnim bogatstvom kojim junak biva nagrađen zbog svog ispravnog delanja.

Osim kao vaspitna metoda prenošenja obrazaca ponašanja sa kolena na koleno, priče se mogu posmatrati i kao utočište psihe. Narodne umotvorine su pravi primer toga. Otklon od teškog i surovog života u nemaštini i stalnoj borbi za opstanak, um je nalazio u svetu mašte gde je upornost junaka bila nagrađena onako kako u stvarnom životu retko kad biva. Narodna predanja, često imaju jednu dozu surovosti koja je modernom čoveku nerazumljiva, ali je ona posledica upravo teškog načina života kojim su živeli naši preci, kojima je ona bila svakodnevna.

Bajke predstavljaju otelotvorenje ljudske sposobnosti za asptrakciju. Zamišljanje nečeg van onog što se može doživeti čulima, ili pak objašnjenje onog što njima doživimo. Naša sposobnost da maštamo nas je odvela mnogo dalje od bajki i priča. Ona nam je omogućila da pravimo tvrđave, mostove, gradove, da vidimo i predvidimo budućnosti, što nas ipak možda najviše razlikuje od životinjskog sveta.

Priče su postojale oduvek i postojaći uvek u nekom svom obliku. Iako na prvi pogled možemo pomisliti da su bajke samo tu da nas zabave i odvuku u neki čaroban, fanstastičan svet, one nisu samo to. Utočište od svakodnevnih briga nije jedina njihova funkcija. One prenose iz generacije u generaciju pozitivne modele ponašanja i osnovne moralne vrednosti čovečanstva.

Уобичајен

Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: „Kud se to deva rod s naše jabuke! „Na to će peću najstariji sin: „Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.“ I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Carev sin opcinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noćuzaredom uspevao da sacuva jabuke, braca mu pozavidese. U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: „Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace u tamnicu.

Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraha kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: „Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica? A baba mu stane kazivati: „E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati“. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatrapiri pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati“.Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“ A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: „Šta je, jesu li dolazile?“ A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, zavapi od tuge.

Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: Kaži gospodaru svome: „Još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti.“ I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: Jesu li dolazile? A sluga mu odgovori: Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći. On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Kad treći dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“ Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: „Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći.“ S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: Jesu li dolazile? A sluga odgovori: Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći. Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.

Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe ujednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: „E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori. Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: „U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom! „S otim ona otide.

Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: „Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu?“ Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: „Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode!“ Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode! „Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! daj mi još jednu čašu vode!“Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži.

I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: „Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo“ Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: „Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa!“ Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu:Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ćy tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: „Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?“ Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ Konj mu odgovori: Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se. Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: „Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio“. On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: „Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli.“ S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umilavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?! A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti.“ U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.

Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: „Pomozi bog, bako!“ A ona mu prihvati boga: Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: „Rad bih u tebe služiti“.Onda mu baba reče: „Dobro, sinko“. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu. Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj, baba, glavu“. Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati“. Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo međuprstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: „Šta je, pobratime?“ A on joj odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je“. A ribica mu reče:“Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila!“ Onda on udari ularom po vodi govoreći: „Dura, babina kobila!“ A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: „U ribe, kurvo!“ A kobila joj odgovori: „Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u lisice!“ Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: „Šta je, pobratime?“ A on odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je“. A lisica mu odgovori: „Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: „U lisice, kurvo!“ A ona joj odgovori: „Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše“. Onda opet baba: „A ti u kurjake!“

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: „Šta je pobratime?“ A on mu reče: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je“. A kurjak mu reče:“Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govopeću: „U kurjake, kurvo! A kobila joj odgovori:“ Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše„. Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče:“ E, baba, ja sam tebe služio pošteno“, sad mi daj što smo pogodili. Baba mu odgovori: ,,Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi“. Onda ga baba stane odvraćati: „Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!“ Ali on jednako ostane na svome govoreći:„Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno“. Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: „Spremaj se što brže“. I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ A konj mu odgovori: „Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići“. Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori:  Ne bojte se, ne treba bežati„. Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: „Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući“. A ovaj mu odgovori:“ A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom“. Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

Уобичајен

Mesečeva kći

Слика

Nekada davno, tako davno još onda kada su Sunce i Mesec pričali sa ljudima na Zemlji desila se i ova priča. 

Sunce je sijalo svakoga dana, izlazilo na istoku i donosilo život i ljudi su ga zato slavili i poštovali. Mesec je sjao noću i ma koliko se trudio on zajedno sa svojim zvezdama nije mogao ni blizu da obasja onoliko koliko je Sunce obasjavalo danju. Mesec je bio ljubomoran. Želeo je da ga ljudi poštuju i cene, želeo je da pevaju o njemu kao što pevaju o Suncu. I zato je rešio da sebi stvori ćerku. Načinio ju je od vodenog ljiljana, pa joj je koža bila bela kao krin i prozračna kao mesečev sjaj. Usne crvene kao ponoćna ruža posuta kapima rose. Kosa gusta i crna kao sama noć, a oči kao dva tamna gorska jezera. Bila je to najlepša devojka koju je svet ikada video i Mesec beše njen otac. „Ti si najlepše stvorenje koje je kročilo ovim tlom. Hoću da kažeš svima ko ti je otac. Hoću da me ljudi slave, kao što slave Sunce, hoću da pevaju pesme o tvojoj lepoti i da govore ovo je Mesečeca kći, najleša, među najlepšima!“ I Mesec je sa tim rečima pošalje u svet.

Devojka je išla od grada do grada, od sela do sela i svuda su se ljudi čudili i divili njenoj velikoj lepoti. Pitali su je ko je i šta je, a ona bi jednako govorila kako je ona Mesečeva kći. Jednoga dana dođe u jedno kraljevstvo koje beše vrlo bogato i lepo i poznato po lepim devojkama i mladićima. Ali kada je videše, građani ostadođe bez reči. Takvu lepotu oni još nisu bili susreli. Vest o Mesečevoj kćeri pronese se i do samog kralja koji beše imao sina jedinca. Kako je kralj bio vrlo moćan i ugledan, on je za svog sina želeo nevestu kakvu niko drugi neće imati. Ali nevolja je bila u tome što kraljev sin nije bio nimalo lep. Kralj je često proklinjao sudbinu što mu je dala samo jednog sina i to tako ružnog da se ne bi reklo ni da je najgrublji kočijaš. Molio je godinama i Sunce i Mesec, ali tu se ništa nije moglo učiniti. Najposle, on prihvati sina takvog kakav jeste. A mladić beše pametan i pravedan i nadasve dobra srca.

Kada kralj ču za devojku koju zovu Mesečeva kći i njenu veliku lepotu, on odmah pošalje sluge da je dovedu u dvor. „Evo vam tri tovara blaga da je dovedete. Recite joj da ću dati još toliko i koliko god ište ako pristane da bude isprošena za kraljevića.“Sluge pohitaše, ali mladi kraljević reče:“Oče, stanite! Ja neću da se ženim devojkom koja će se prodati za zlato. Moja nevesta mora biti čistog srca. Sam ću ići da je prosim. Bez blaga i zlata.“ Kralj se začudi, pa reče:“Sine, ja te volim takav kakav si, ali ne znam bi li te iko drugi voleo. Zato joj daj i blago i zlato da pođe za tebe.“ Mladić se rastuži, te pusti oca da radi kako mu je volja. Nije prošlo dugo vremena kad eto ti slugu nazad. Nose tovare blaga, ali ne vode devojku sa sobom. Kralj ih upita šta je i kako je bilo i oni mu rekoše da je devojka rekla kako joj ne treba ni blaga ni zlata, te da je mladić sam mora pronaći, a onda prositi od njenog oca, Meseca i kako on kaže tako će i biti. Kralj se rasrdi, te htede sam poći po nju, ali ga sin zaustavi. „Ne, oče. Ja ću ići po nju.“ te uzjaha konja i pođe u grad. Kad mladić beše sišao u grad poče se raspitivati gde je devojka. Rekoše mu da je već otišla, a mladić šta će, kuda će pođe da je traži. 

Devojka je išla brzo kao vetar noćni i ma koliko kraljević brzo jurao za njom, ona bi mu uvek izmicala. Ako bi je i video gde nije stigao sa njom ni reč da prozbori, a ona bi opet nestala. Jedne noći devojka se požali ocu svome:“ Oče, zašto me goniš da bežim stalno? Ovaj je kraljević čiste i dobre duše i juri za mnom evo već tri godine bez prestanka ne bi li me zaprosio? Zašto me ne pustiš da se udam za njega“ jer devojci je mladić već postao drag. A Mesec joj odgovara:“Ja sam tvoj otac i činićeš kako ti ja kažem. Poslao sam te na ovaj svet da širiš slavu o meni. Ne treba ti ni za koga da se udaješ!“ I tako devojka nastavi izmicati sirotom kraljeviću.

Prođoše još tri godine dana, a mladić ide za Mesečevom kćeri sve jednako verujući da će je stići. Tek naposletku jednom mladić pogleda u Sunce, te zakuka:“Sunce moje, možeš li mi pomoći? Ona ima u  Mesecu, ocu svome saveznika, pa mi može uvek uteći, ma koliko da je jurim, a koga ja imam?“ A Sunce mu odgovori:“Evo ti ova zlatna potkovica. Stavi je konju na kopito i on će juriti kao vetar. Kad stigneš devojku, a ti brzo skini potkovicu. Od nje će se načiniti prsten i njime darivaj devojku.“ Mladić se zahvali Suncu uze potkovicu i stavi je konju na kopito kako je Sunce i reklo. Istog časa, on pojuri kao strela i u tren oka nađe se pored devojke. Čim je stiže on brže bolje skide potkovicu sa kopita i dade prsten devojci. Devojka se nasmeši, te primi prsten. Čim ga je stavila na prst, prsten bljesnu kao samo Sunce, a mladić se napravi lep da ga se nije moglo poznati. Kosa zlatna kao sunčev sjaj, a oči plave kao nebo! „Onakav kakav si u duši bio, sada si i spolja“ reče Sunce. A Mesec kad vide kako se obradova devojka i kako stade grliti i ljubiti mladića, shvati da je zbog svoje pakosti mogao uništiti sreću svoje kćeri. I Sunce i Mesec ih obasuše darovima i ispratiše u kraljevstvo gde su Mesečeva kći i kraljević živeli srećno do kraja života.

 

Уобичајен